Српски | Srpski | English
slika1

Синдром изненадне смрти

Синдром изненадне смрти

Синдром изненадне смрти  је изненадна појава смрти код детета које је претходно било здраво, без клиничке слике или симптома неке болести. Постоје два ентитета: синдром изненадне смрти одојчета и синдром изненадне смрти старијег детета.
Синдром изненадне смрти одојчета погађа децу узраста до годину дана, најчешће у сну. Учесталије се јавља код дечака, у зимском периоду, код деце која не доје, код деце која користе цуцле  и најчешће  у узрасту од 4. до 6. месеца живота.
Синдром изненадне смрти старијег детета се јавља код деце старије од годину дана, најчешће у сну. По учесталости је мање заступљен него код одојчади.
Према статистици на 100.000 живородјене деце од изненадне смрти премине 38,7 ( подаци центра за контролу болести ЦДЦ).
Сматра се да јеизненадна смрт условљена постојањем више фактора. У свету тренутно постоји велики број истраживања узрока изненадне смрти, јер и поред свих расположивих дијагностичких могућности и обдукционих налаза, узрок веома често остане неразјашњен. Када говоримо о узроцима изненадне смрти одојчета испитивања иду у правцу: респираторних поремећаја по типу централног хиповентилационог поремећаја, поремећаја централног нервног система и центра за контролу будног стања тј. спавања, угушења ( најчешће као последица регургитације желудачног садржаја и аспирирања у дисајне путеве),  поремећаје срчаног ритма а најчешће поремећаја лонгQТ  итд. Код старије деце у обзир долазе и ретке метаболичке болести, кардиомиопатије, поремећаји срчаног ритма.
Превенција за изненадну смрт одојчета представља низ мера: спавање на ледјима, дојење ( деца која доје су буднија ), тврда основа кревета, спавање у сопственом кревету или колевци, не коришћење прекривача, не коришћење цуцле, одржавање температуре у просторији 18-22Ц, коришћење беби аларма. Превенција код старије деце је режим спавања и исхране који подразумева да дете не леже одмах после оброка, пријављивање педијатру тежег буђења и сличних симптома који су нажалост некада непрепознатљиви и неспецифични.
У превенцију се мора уврстити и спровођење едукације грађана за пружање основне прве помоћи и реанимације.
Значајно је да се погођеним породицама и окружењу пружи психолошка потпора за превладавање овако тешког стресног стања са којима се и ми као лекари, обучени за борбу за живот и у сталном контакту са смрћу, тешко носимо као људи.

Др Снежана Рсовац