Вакцинација је делотворна и безбедна
Реч имунолога
Активна имунизација (вакцинација) је начин да се створи специфичан имунитет (заштита) против одређеног микроорганизма који узрокује заразну болест. Изводи се уношењем у организам ослабљених или убијених узрочника датог обољења, њихових делова, или синтетисаних молекула идентичних карактеристичним компонентама структуре датог микроорганизма (антигенима).
Увођење вакцинације успешно је сузбило појаву одговарајућих обољења у срединама где се вакцинација примењује, а једна болест (велике богиње) је и искорењена. Ипак, болести спречиве вакцинацијом и даље представљају потенцијалну претњу, нарочито у случају пораста броја невакцинисаних особа, о чему сведоче, на пример, скорашње епидемије малих богиња у свету и код нас.
Вакцине не садрже токсичне супстанце или их садрже у физиолошки занемарљивим количинама, те на тај начин не могу да угрозе здравље деце.
Деловање вакцина је високо специфично за дати микроорганизам, те вакцине ни најмање не ометају природни ток сазревања имунског система кроз одговор на уобичајене и широко присутне инфекције. Штавише, показано је да они узрочници болести које вакцинација неутралише ни на који начин нису корисни за нас.
Иако не стичу све особе дуготрајну заштиту након вакцинације, велика већина (типично >90%) бива заштићена. Поред тога, у средини где је већи део људи вакцинисан, заразна болест се теже преноси и спорије шири или уопште не шири („колективни имунитет“).
Комбиновање вакцина против више обољења не повлачи никакав додатни здравствени ризик, будући да имунски систем свакодневно има прилику да реагује на огроман број различитих антигена и природно је оспособљен за то; напротив, комбиновање вакцина пружа предност мањег броја убода и бржег остварења заштићености.
Веза између вакцинације и хроничних обољења није нађена ни након великог броја независних истраживања која су у различитим земљама извели различити тимови истраживача узевши у обзир пажљиво прикупљене податке о милионима вакцинисаних особа. Ово важи и за наводну везу између вакцинације и аутизма.
Блага реакција на вакцину (црвенило, раздражљивост, језа, краткотрајно повишена температура) је уобичајена и део је процеса којим имунски систем „упамћује“ структуру вакцине, а тиме и узрочника болести. Озбиљне нежељене реакције су могуће, али је вероватноћа њиховог настанка, уколико се поштују контраиндикације и мере опреза, као и контрола квалитета у изради и примени вакцина, на основу свеобухватне процене, реда величине један на милион доза вакцине. То значи да је реалан ризик вакцинације (мада неспорно није апсолутно раван нули) мањи него за сва друга средства у медицини и већину ситуација у животу (на пример, шетња или вожња улицом носи знатно већи ризик озбиљне незгоде).
Ризик озбиљног обољевања, настанка трајних последица по здравље или трагичног исхода услед инфекција које вакцинација спречава или ублажава хиљадама пута надмашује ризик саме вакцинације.
Примена вакцинације испуњава три најважнија принципа савремене медицине: „Боље је спречити него лечити“, „Заштита здравља се заснива на доказима“ и „Медицина се ослања на Природу“.
др Срђа Јанковић,
специјалиста имунологије,
Универзитетска дечја клиника