Синдром изненадне смрти
Синдром изненадне смрти је изненадна појава смрти код детета које је претходно било здраво, без клиничке слике или симптома неке болести. Постоје два ентитета: синдром изненадне смрти одојчета и синдром изненадне смрти старијег детета.
Синдром изненадне смрти одојчета погађа децу узраста до годину дана, најчешће у сну. Учесталије се јавља код дечака, у зимском периоду, код деце која не доје, код деце која користе цуцле и најчешће у узрасту од 4. до 6. месеца живота.
Синдром изненадне смрти старијег детета се јавља код деце старије од годину дана, најчешће у сну. По учесталости је мање заступљен него код одојчади.
Према статистици на 100.000 живородјене деце од изненадне смрти премине 38,7 ( подаци центра за контролу болести ЦДЦ).
Сматра се да јеизненадна смрт условљена постојањем више фактора. У свету тренутно постоји велики број истраживања узрока изненадне смрти, јер и поред свих расположивих дијагностичких могућности и обдукционих налаза, узрок веома често остане неразјашњен. Када говоримо о узроцима изненадне смрти одојчета испитивања иду у правцу: респираторних поремећаја по типу централног хиповентилационог поремећаја, поремећаја централног нервног система и центра за контролу будног стања тј. спавања, угушења ( најчешће као последица регургитације желудачног садржаја и аспирирања у дисајне путеве), поремећаје срчаног ритма а најчешће поремећаја лонгQТ итд. Код старије деце у обзир долазе и ретке метаболичке болести, кардиомиопатије, поремећаји срчаног ритма.
Превенција за изненадну смрт одојчета представља низ мера: спавање на ледјима, дојење ( деца која доје су буднија ), тврда основа кревета, спавање у сопственом кревету или колевци, не коришћење прекривача, не коришћење цуцле, одржавање температуре у просторији 18-22Ц, коришћење беби аларма. Превенција код старије деце је режим спавања и исхране који подразумева да дете не леже одмах после оброка, пријављивање педијатру тежег буђења и сличних симптома који су нажалост некада непрепознатљиви и неспецифични.
У превенцију се мора уврстити и спровођење едукације грађана за пружање основне прве помоћи и реанимације.
Значајно је да се погођеним породицама и окружењу пружи психолошка потпора за превладавање овако тешког стресног стања са којима се и ми као лекари, обучени за борбу за живот и у сталном контакту са смрћу, тешко носимо као људи.
Др Снежана Рсовац